Godinama je trpela bolove pa sa 20 amputirala nogu: Sada otkriva da li se kaje zbog ove odluke
Dodajte Kurir u vaš Google izborDžes je odrastala uz bol koji joj je postepeno oduzimao mogućnost da vodi normalan život. Njena svakodnevica bila je ispunjena ograničenjima, neprospavanim noćima i pokušajima da pronađe terapiju koja bi joj konačno donela olakšanje.
Za dvadesetogodišnju Džes Barkinšo iz britanskog Lidsa amputacija noge nije predstavljala gubitak, već oslobođenje od višedecenijske patnje. Od najranijeg detinjstva borila se sa nepodnošljivim bolovima u desnom stopalu, zbog kojih je poslednjih godina gotovo potpuno prestala da izlazi iz kuće. Kada su sve druge mogućnosti lečenja iscrpljene, donela je tešku odluku da amputira nogu. Danas tvrdi da se zbog toga nimalo ne kaje.
Bolovi počeli kada je imala samo 16 meseci
Lekari su Džes još sa 16 meseci dijagnostikovali juvenilni idiopatski artritis, oboljenje koje izaziva upalu zglobova. Imala je visoku temperaturu, otečene zglobove i toliko jake bolove da je u jednom trenutku prestala čak i da hoda i puzi.
Kada je napunila 15 godina, njeno stanje dodatno se pogoršalo. Tada je utvrđeno da boluje i od kompleksnog regionalnog bolnog sindroma (CRPS), hroničnog stanja koje može izazvati izuzetno snažan i dugotrajan bol.
„Nikada nisam znala kako izgleda život bez bola. Imala sam osećaj kao da mi je celo stopalo u modricama, kao da me neko neprestano ubada, pali ga i pušta kroz njega električnu struju“, opisala je Džes godine patnje.
Kada bi intenzitet bola ocenjivala na skali od jedan do deset, davala bi mu sedmicu. Međutim, poslednjih godina tegobe su postajale sve teže. Ponekad je osećala kao da živa gori, a već sledećeg trenutka kao da ju je neko potopio u ledenu vodu.
Osam meseci gotovo nije izlazila iz kuće
Bolest joj je postepeno oduzimala sve ono što se njenim vršnjacima podrazumevalo. Zbog zdravstvenih problema propustila je veliki deo poslednje školske godine, a završne ispite polagala je kod kuće. U međuvremenu je izgubila brojne prijatelje i sve teže podnosila društvenu izolaciju.
Bol je bila toliko snažna da nije mogla ni da navuče čarapu ili obuje cipelu. Tokom zime gotovo uopšte nije izlazila napolje jer joj je hladnoća dodatno pogoršavala stanje.
U najtežem periodu provela je čak osam meseci zatvorena u kući, a često nije izlazila ni iz spavaće sobe. Uz hronični bol borila se i sa depresijom i anksioznošću. Kombinacija lekova i nedostatka sna dovela je čak i do halucinacija.
Isprobala brojne terapije, ali ništa nije pomagalo
Džes je pokušala različite metode lečenja, nadajući se da će konačno uspeti da kontroliše bol. Podvrgnuta je i operaciji skočnog zgloba, kao i stimulaciji kičmene moždine, ali nijedna od tih procedura nije donela željene rezultate.
Posle više od dve godine razgovora i konsultacija sa lekarima, počela je ozbiljno da razmatra amputaciju desne noge.
Odluka nije bila jednostavna, naročito zbog njenih godina i složene dijagnoze. Od trojice hirurga sa kojima se konsultovala, dvojica su podržala zahvat, dok je treći bio oprezniji upravo zbog njenog mladog uzrasta i zdravstvenog stanja.
Ipak, Džes je bila spremna da prihvati rizik ako bi joj to pružilo makar šansu za život sa manje bola.
„Većini ljudi amputacija može delovati kao gore rešenje jer su navikli na to da im udovi normalno funkcionišu i da ih ne bole“, objasnila je.
„Mislim da bi imali mnogo više razumevanja kada bi makar jedan jedini dan iskusili kako je živeti sa užasnim bolom 24 sata dnevno“, dodala je.
Amputacija joj promenila život: „Ponovo se osećam kao ja“
Džes je operisana u aprilu 2026. godine. Iako niko nije mogao da joj garantuje da će bolovi nakon amputacije nestati, bila je odlučna u nameri da pokuša.
Otprilike dva meseca posle operacije počela je da oseća značajno olakšanje. Njena svakodnevica postala je podnošljivija, a aktivnosti koje su joj ranije bile gotovo nezamislive ponovo su postale deo života.
„Kvalitet mog života se neverovatno poboljšao. Mogu češće da izlazim iz kuće, osećam se samostalnije, mnogo bolje spavam i ponovo se osećam kao ja“, rekla je zadovoljno.
Za Džes najveća promena nije samo smanjenje bola već i osećaj da ponovo ima kontrolu nad sopstvenim životom. Nakon godina provedenih u izolaciji, sada može da planira aktivnosti i provodi više vremena van kuće.
Priprema se za prve korake sa protezom
Džes za sada ne koristi protezu, ali redovno ide na rehabilitaciju i priprema se za prve korake sa veštačkom nogom.
Svoje iskustvo deli i na društvenim mrežama, gde nastoji da podigne svest o životu sa hroničnim bolom i invaliditetom. Želi da pokaže koliko je teško živeti sa stanjem koje drugi ljudi često ne mogu da razumeju, ali i koliko odluke o lečenju mogu biti složene i lične.
Uprkos svemu kroz šta je prošla, zbog svoje odluke ne žali.
„Bila je to ispravna odluka, u to nema nikakve sumnje. To je bila jedina mogućnost koja je zaista mogla da mi ublaži bol“, zaključila je mlada Britanka.